“Jedna od nas”

Posao socijalnog radnika zahteva konstantnu improvizaciju, multi-tasking, prilagođavanje i snalaženje u raznovrsnom spektru situacija, ako uz sve to dodamo i svakodnevne životne probleme i situacije socijalnih radnika, možemo govoriti o velikoj snazi, upornosti i ljubavi, koju socijalni radnici imaju prema svojoj profesiji. Jedna od heroja i heroina jeste i direktorka  Centra za socijalni rad Apatin, Nikolina Sučević, koja se odazvala našem pozivu da podeli iskustva dobre prakse na diskusionoj grupi u okviru volonterskog servisa KonekTas.

Ne bih želela da ovaj tekst bude hvalospev svemu onome što Nikolina kao socijalna radnica I direktorka radi i koja je svoju profesionalnosti i posvećenost pokazala mnogo puta, više bih se fokusirala na to šta nam je pružila tokom razgovora.

Kao studenti socijalnog rada, tokom studija, stvorili smo bezbroj pitanja o tome kako se treba postaviti, kako ispitati svoje granice, neki od nas su se zapitali i kako ostati vedar i pozitivan, ako se stalno susrećemo sa teškim životnim pričama. Upravo odgovore na ova i mnoga druga pitanja Nikolina nam je svesno i nesvesno pružila, svojom pričom, primerima.

Dok smo razgovarali, telefon je zvonio, zahtevalo se hitno rešenje za slučaj, Nikolina je poput prave heroine, sa lakoćom, vedrinom, pozitivom uspela da ispred nas reši problem i da poput pravog profesionalca zadrži koncentraciju i nastavi razgovor sa nama i strpljivo odgovori na pitanja. Možda ona nije primetila kako je to delovalo na nas, prvenstveno studente, koji smo je posmatrali i divili se. Verujem da je svakome od nas u tom trenutku sinulo – Takav socijalni radnik želim da budem! Ležernost u rešavanju na izgled nerešivog problema govori o tome koliko znanja I stručnosti je neophodno da socijalni radnik poseduje. To je između ostalog bila još jedna poruka – da je znanje moć i da zahvaljujući znanju možemo postati sigurniji u sebe i samim tim bolji u svom poslu. Želja da radimo svoj posao kako treba, a istovremeno strah koji osećamo jer svojim odlukama utičemo na živote ljudi može u određenim situacijama da parališe. Nikolina je u jednom trenutku naglasila da je normalno osećati strah. To je iniciralo određena razmišljanja. Ako je normalno osećati strah, možda je moguće i iskoristiti isti za lični razvoj i napredak, jer jedno kad ga prihvatimo, on gubi svoju moć. Kad prihvatimo da je sasvim u redu zatražiti pomoć, podeliti odgovornost, ponekad i nemati rešenje onda se oslobađamo pritiska i samim tim naše znanje i stručnost dolaze do izražaja. Kada ovakav savet čujete od nekog ko svoj posao obavlja uspešno, poput Nikoline, to je veliki vetar u leđa za nas koji smo na početku.

Nikolina se u jednom trenutku osvrnula i na to kako je biti žena na visokoj poziciji u duštvu danas. Iako živimo u savremenom svetu gde smo svi ravnopravni i dalje postoje predrasude prema ženama koje su uspešne. Govorila je o tome kako je zbog pozicije direktorke bila izložena raznim zlonamernim komentarima, od komentarisanja njenog oblačenja do ispitivanja njenog rada. Ovo danas nije retkost, nažalost. Međutim, Nikolina nam je pružila jedan od načina na koji možemo da se borimo sa tim. Osim predaje, uvek ostaje i druga krajnost, a to je borba.

Snaga, volja i želja za borbom koju ona pokazuje, kao i spremnost da brani svoj ugled i ugled svoje profesije je ono što nam treba. Ove borbe su svakodnevne i vode se na različitim frontovima, ali se o njima malo zna, a onda kada saslušamo nekog ko ih uspešno vodi i izlazi na kraj sa svim što profesija socijalnog radnika nosi sa sobom to deluje zaista inspirativno.  Ovaj tekst bih završila u duhu koji nam je prenela Nikolina: “Tamo gde nema borbe, ne može biti ni pobede.”

Tijana Kuzmanović, volonterka FPN KonekTaS